Веома је добро прилагођена животу у суровим и хладним условима Арктика.
Храни се леминзима које лови у снегу, али ако их не нађе, задовољава се остацима других животиња које може да нађе.
Висине је око 30 cm, тешка је око 5 kg, а дугачка нешто више од 1 m.
Током зиме крзно поларне лисице је изузетно дебело и густо, а лети браонкасто и доста тање. Мења боју крзна у зависности од годишњег доба.
Углавном настањују пределе северне и западне Аљаске, северне делове Канаде, Русије, као и Гренланд и арктичке пределе.
У пролеће, када се снежне гуске врате из јужне у северну Канаду да би изградиле гнезда и положиле јаја, лисице крећу у потрагу за пленом. Оне пљачкају гушчија гнезда и затрпавају јаја на тајним местима. Леминзи су им најчешћи плен.
Целокупна популација није угрожена, осим оне на Скандинавији где је деценијама дозвољен легалан лов на лисице.
Арктичке лисице се паре рано у марту до почетка априла. Трудноћа траје 52 дана. Окот најчешће садржи седам младих, али их може бити и до 15. Оба родитеља се старају о потомству. Мужјаци напуштају породицу када довољно одрасту како би оформили сопствену групу, док женке остају с мајком.
Поларне лисице су развиле бројне одбрамбене механизме како би преживеле и адаптирале се суровој арктичкој клими. Међу тим адаптацијама су и дебело, густо крзно систем задржавања топлоте преко циркулације у шапама како се не би смрзле. Такође имају резерву телесног сала у себи. Крзнене шапе им омогућавају да се несметано крећу по леденим сантама у потрази за храном. Имају одлично чуло слуха и у стању су да чују кретање плена испод земље. Поларне лисице имају најтоплије крзно од свих сисара.
За разлику од неких других северних животиња, поларне лисице не хибернирају, а подносе температуре од -50 °C.